Da vazda pravednih Bog jest obaroval,
i još po smarti njih vičnji njim život dal,
tako ti ni pušćal Akior da
zgine, 645
u nevoljah upal zacića istine.
Veziri toj čine, Oloferna gnjivu
pridaše vrućine, kako konju živu
kad teče po njivu, kad mu dadu ostrog*,
popostrese grivu tere poljuti
nog. 650
Priskoči plot i stog i potok prikine,
koliko je uzmog, teče, vrata rine.
Tako sobom hizne ovoga gardoba,
kad ju pouzdvigne vezirska hudoba.
Poni u toj doba Oloferne
sardit, 655
jer vlada njim zloba, tako ja govorit*:
"Ki si prorok da rit umiš, Akiore,
da narod taj odrit nam se sada more?
Uzdaje se u gore al u bogu nikom
da njima pomore? Hiniš nami u
tom. 660
A sad da ti sobom iskusiš, jer nitkor
zvat se more bogom, ner Nadukdonosor.
Kada mi vas njih zbor obratimo pod mač,
zadit će naš kosor i tebe u rubo tač.
Ča blidiš, ali plač ča t' lica
zaliva, 665
ako tvoja pritač znaš da ni laživa?
Živit ćeš gdi živa ostane njih dobar:
gdi li ona saspiva, saspit ćeš i ti zgar.
A da t' bude ta stvar, vedte ga da side
u taj grad pod ki bar ma hoću da
ide. 670
U ki kad unide tere zaskoči rov,
činte da ne izide nitkore živ, ni ov."
Grad biše ovi nov, na gori si(j)aše*,
oko njega obrov, Betuli(j)a se zvaše.
Grad taj uzdaržaše narod
Simeona, 675
i njemu služaše polja strana ona.
Tamo moć siona pogna Akiorom,
da smarti zakona tarpi s gradskim zborom.
Dojdoše pod varho(m) i tuj ga vezaše
nazad ruku s rukom k stablu ko tuj
staše. 680
Jere im ne daše pojti priko meje,
ki s gore metaše iz praće kamen'je.
Oni ga ondeje vezana pustiše,
ovi zgor tudeje sašad, odrišiše
i k gradu odniše*. Pitaše
grajani, 685
Zač mu učiniše toj Asiri(j)ani?
Od Betul(i)jani dva poglaviti(j)a
bihu tada zvani Karme ter Ozi(j)a.
Prid njimi izvi(j)a sve ča mu se steče,
Akior, da pri(j)a proplaka, pak reče*: 690
"Ovo se zareče Oloferne sardit,
da će sva na meče mesa vaša razdit.
I mene s vami ubit, na to me je zagnal.
Bog daj da bi ta prit njemu na glavu pal.
Toj se je prisegal stvoriti vam sa
mnom, 695
jerbo sam ja rekal: Bog vlada zemljorn tom,
i Bog vaš sam sobom da ima moć i vlas,
u vrimenu ovom obarovati vas."
Kad sliša puk taj glas, Bogu se pokloni,
smakši beritu s vlas i suzami
roni. 700
Moleći da ukloni njih od pogibili,
kom karvavec oni mnozih jur uhili.
"Ti se", riše, "smili, o Bože gospodstva*,
pozriv naši dili ki su humiljenstva.
I onih oholstva, ki prite,
pogledaj. 705
Rasap ter ubojstva odvrati i ne daj.
Ukaži da si haj ufajućih u te,
ukaži da s' nehaj ufajućih u se.
Smiri, molimo, nje ki se uznašaju
silom svojom, a tve jakosti ne
znaju. 710
Čuvaj, brani naju, jerebo si ti sam,
ki s' u gornjem raju slava ter dika nam."
To rekši i suzam ustaviv izvora,
pričaše obistram tišit Akiora*
Govore: "On zgora ki gleda,
stvoritelj 715
od svakoga stvora bit će t' obaritelj
i svih nas spasitelj tako da još onih
hoće bit raspitelj ki hlepe razsut svih.
I kada nas od njih Gospodin slobodi,
dozov k tebi tvo(j)ih, ter stoj s nami ovdi. 720
Toj ti budi godi, da ki (j)e s nami Bog,
i tebe pohodi, jer znaš da je svemog."
Tuj Akior nebog zlovoljan stojaše,
kakono niz oblog u zemlju gledaše.
Ter riči slišaše, jur tvarje
daržeće 725
da u kom ufaše, ostavit ga neće.
Jur sunce ničeće, nagnul biše kola*
svitli obraz hteće zamaknuti dola.
Istočnoga okola jur šćićaše stranu
noć, dvižuć odzdola čarnokosu
glavu. 730
Kadano poznanu Akiora cilost
na svom zazva stanu Ozi(j)eva milost,
jer znaše da blagost velika jest tomu,
s ljubavju prijat gost u koga je domu.
Sazva još k ovomu i pope za
bratstvo, 735
da žežinu svomu pokripe mlohavstvo.
Večeru i jistvo obilo napravi*
za stolom toj ljudstvo više sebe stavi.
Ništar ne ostavi ča se čtu pristoja,
da veće ljubavi skazati
nastoja. 740
Toj i ovoj poja, ne sebi hoteći,
jer se ne dostoja, da druzih nudeći.
Svi Boga hvaleći, Akiora nukaje,
Akiora tišeći, Akiora gledaje.
Li njega svidaje da se ne
zlovolji 745
u Bogu uzdaje, Bogu da se moli.
Sedeći za stoli, oni se čtovahu,
obhode okoli sluge jim landahu.
A druzi služahu vino iz bokare,
čarljeno livahu u zlate
pehare. 750
Ča peku, ča vare, druzi ti nošahu
na čiste lopare: jedno donošahu,
drugo odnošahu, svartaje nogami,
dvorno pristupahu, segaje rukami.
Visoko s svićami stahu
kandaliri, 755
mnogimi zrakami odsivahu miri.
Ne biše tko sviri, ni z bukom govori,
ni smi(j)eć se ciri, ni šale ki tvori*.
Svaki tiho z(b)ori: ča oni pomina,
ča ov odgovori, ča li sam
namina. 760
Ona smart(n)a tmina, ku na vratoh vide,
od karvi, od plina, da k njim ne unide.
Toj ovoj obide razlika besida,
li na tom izide da grada i zida.*
Ako Bog ne svida, na branicih
vahtar 765
zaman bdi i sida, a na vratih vratar.
Zatoj imiše mar, ustav se na nogu*,
da skupe puka bar u svu sinagogu.
Ter se mole Bogu. Moliše ga svu noć,
u potribu mnogu da jim pošlje
pomoć. 770
Jer je zdravje i moć i utočišće njih,
upalih u nemoć dilj straha p(r)otivnih.
Od postilj istočnih dviže glavu Titan*,
osini tmin noćnih da zarene hitan.
Jur svital biše dan i vidiše sa
gor, 775
kimno tuj biše stan, vojske greduć uzgor*.
Kako prisičen bor na zemlju padoše,
na golu glavu zgor pepeo vargoše.
Moleći rekoše: "Bože, pomiluj nas,
jer evo dojdoše poterti nas
danas. 780
Kako ti viš i znaš, skaži tvoje čudje,
da puka tvoga vlas ne pogine tudje."
Vazeše orudje i stine u skuti.
Stupiše osudje gdi su tisknji puti,
gdi su klanci kruti meu
klesurami, 785
da, stavši na ljuti, meću se praćami.
A vojske stranami varvljahu ka gradu,
blizu pod stinami okolom da padu.
Potok niz livadu marmnjući teciše,
pod borjem u hladu, bistar i čist
biše. 790
Grana ga grediše vojena po brigu,
ter vode nesiše tad gradu po sridu.
Ovu da pristrigu, Oloferne reče*,
tako da napridu ka gradu ne teče.
Da još nedaleče od grada
stojahu 795
poduboke bleče gdi vodu čripahu
grajani ter pjahu, skrovito pohvate,
jere se bojahu da jih ne uhvate.
Uz toj se navrate Amon i Madi(j)an
šatoru prid vrate Olofernu
izvan. 800
"Znaj", riše, "da on stan ne uzda u ljude,
da u tuj gorsku stran na koj stražu bljude.
Da ti poni bude taj prez arvanje grad,
i grajan zloćude ne budu vridne sad,
stav stražu, kano pad kon zdenac, ne
dade 805
vazimat vodu kad ki od njih napade.
Tim ti se pridade vas puk on od volje,
ali se raspade od toke nevolje.
Od tada jih kolje žaja kad ti veli
odvratit u polje njih potok on
veli." 810
Slišav on ča želi, naredi vojvode
kim moćno zapeli da čuvaju vode.
I sunce odhode dvadesetkrat pride*,
li oni obhode i na zdencih side.
Od tada unide u gradu
sušina, 815
z gusteran izide jure i vlažina.
Od nikih dubina još vode imaše
ka žmulom cidina mirom se diljaše.
Ništar manje znaše svak da sva ne bi svim
žeju, ka jih žgaše, ugasila tad
njim. 820
Stopit ust ne bi čim, prisihat ja jazik,
usne pucat, zatim bliditi vas človik.
Skupiv se puk velik, muži, žene, ditca,
tko star, tko mladolik, k Oziji se stica.
Svaki smina lica (sminost nevolja
dav) 825
njemu oporica i tuži, prida nj stav*.
"Bog", riše, "sud postav meu tobom i nami,
u kolik trud pridav varže nas u plami.
Ne hti(j) podvit rami da mirno govoriš
pri ner nas žajami nevoljno
umoriš. 830
Sad oto sam vidiš, veće ne moremo
ov grad u ki sidiš i ki u nj živemo.
Sami sebe ćemo dat Asiri(j)anom
pri nere budemo martvi sa svim stanom.
Evo smo pod članom jur toga
vrimena, 835
da želimo slanom polahčat brimena.
Plače brižna žena i jure rada je,
da je povedena z ditcom mruć od žaje.
I svim nam laglja je od meča smart vidit,
ner se mučit zjaje, a nimat ča
popit. 840
Tad i uzu tarpit vele manji jest trud,
a Boga u svem hvalit i pravde njegov sud.
I ti poni odsud dati grad i nas svih,
(pristani na taj blud) u ruke od sil tih.
Stavmo se u volju njih, ali će
skratiti 845
nagla smart tug ovih, al uza smaliti."
Toj rekši, cviliti u carkvu stojući
i parste lomiti jaše jadajući,
k Bogu vapijući: "Bože, sagrišismo*,
na zlo pristajući, nepravdu
činismo! 850
Krivinu tvorismo i s otci našimi
zakon ne spunismo. Da ti, ki s' nad svimi,
milostiv ti primi na milost svih naju,
od ruk nas odnimi ki tebe ne znaju.
Ki, priteć, ne daju da te čtuje tvoj stvor: 855
Bog je sam, pravljaju, Nabukodonosor.
Ne daj nas pod njih hor, jer će reć narod zal,
gdi (j)e njih nebotvor, ča jih ni pomogal?"
U veliku pečal, s plačnima očima
Ozi(j)a ustarhal staše meu njima*, 860
kako ki strašnima vitri zagonjen brod
meu vali mnogima vodi prik slanih vod.
Svarta korablji hod ne kuda bi hotil,
da dajuć jidrom god kud jih je duh zavil.
Li još se je usilil kokogod se
oprit, 865
dokla je tamun cil, ne hteć o skolj udrit.
Simo-tamo pozrit ne staje jer vidi
da mu se je borit s vitrom, s morem, s diždi.
Garbin hlopom hlidi a zvižju konopi,
val rovući slidi, ter busa u
popi. 870
Sve nebo poklopi oblak s tmasta lica,
iz njega dižd kropi, mun'ja ga prosica.
Grom s triskom potica, strahotno tartnjući,
preda, pada nica mornar li jidrući.
Tako t' se obzirući, Ozi(j)a
predaše 875
pogibil vidući, da li još uzdaše.
Zato govoraše, roneći suzami,
tere jih toljaše simi besidami*:
"Ne sobom, da vami, bratjo, pečalan bih,
zato vazda s nami Bog hoće biti,
rih. 880
I sada ja vas svih, ja životom mojim,
iskupil bih od tih nevolj i blagom svim.
To bit ne more, vim. Da on ki stvori svit,
to vazda reći smim, pomoć nam more bit.
Zato nitkor zgubit ne hti(j) čeljad i stan, 885
i sam sebe ubit. Počkajmo još pet dan.
Jeda s' odrene van Bog saržbu tu od nas
ter svoj podstavi dlan uzdaržeć ov puk vas.
Ako ne dojde spas ki mnju da će biti,
ča ste rekli danas, hoćemo stvoriti."* 890
Hotiše starpiti svit ovi Ozi(j)e
i jaše moliti da jim Bog barži(j)e
pomoć svu podi(j)e i milo pohaja,
da jih ne ubi(j)e nepri(j)atelj ni žaja.
Tada se nahaja Judit u gradu tom*, 895
kano svih nadhaja lipostju, dobrotom.
Ka živit životom odluči prečisto,
poče imit od kom udovičtva misto.
Mnozi (j)u zaisto vlastele prosiše,
ona Bogu listo služiti
želiše. 900
Skrovišće imiše gori pod slimena,
gdi Boga zoviše s rabom zatvorena.
Hotin'ja putena usteza posteći,
strunami pletena vrićišća noseći.
Tege li težeći da ni telu
pokoj, 905
almuštva čineći skupšćini uboškoj.
Živine velik broj muž bo nje ostavi
i blago mnogo njoj kad se s njom rastavi.
Da ona ne stavi u tom sartce svoje,
ner ko ljube pravi, vikomnje kono
je. 910
Sva moć riči moje izreći ne umi t'
pobožje koko je, cić koga gardi svit.
Prem ako mladih lit biše i lipa stvora,
da od kriposti cvit - hći biše Merara,
Ki zide od stara roda
Simeona, 915
brata Isakara tere Zabulona.
Muža imi ona ki se zva Manases,
obslužeć zakona ki jim da Mojses.
Ovogaj na poses, gdi se žetva tvori,
kad Sirij tere Pes najvećma uzgori*, 920
moć toplin umori plamena vrućijih.
Martva ga zatvori grob njega starijih.
Misec šesti lit trih jur biše nastupil*,
da biše on živih priminuvši pustil,
kada Judit sih dil potribu
videći, 925
ča je Ozi(j)a ril, kara uzročeći,
Popom govoreći Kabru i Karmu dvim*:
"Ku rič izusteći Ozi(j)a reče svim,
da grad da protivnim peti dan i petu noć,
ako nam protiv njim ne pošlje Bog
pomoć? 930
Tko ste, da ćete moć Božju iskusiti,
ter svim vekšu nemoć, vekši gnjiv naditi?
Jer se razsarditi hoće tom ričju Bog,
pri ner se smiliti, ni dati nam odlog.
Vele dvigoste rog, roke take
upram 935
k Bogu, ki je svemog, da milost svu da nam,
ter da tad pride sam pomoć puku semu,
kada je drago vam, ne kad je god njemu!
Milostan je u svemu, prošćen'je prosimo
od togaj tere mu duše
ponizimo. 940
S skrušen'jem molimo da po njega volju
lahkost oćutimo, odbivši nevolju.
Da kako sad kolju oni nas ohol'jem,
tako padu u polju našim humiljen'jem.
Jer izneviren'jem ne ockvarnismo
se. 945
Otac pr(i)stupljen'jem tuje boge prose,
Koji grih podnose oni tad u to dob*
tarpiše angose, glad, meče i porob*.
Da nam je nepodob primat ner onoga,
Abram, Isak, Jakob koga čtova
Boga. 950
Utišen'je toga čekajmo tarpljivo,
zla će nas ovoga zbavit milostivo.
Tere će rugljivo zbiti pod moć nižu
svih, nepri(j)aznivo ki se na nas dvižu.
A sad Božju hižu kino
uzdaržite, 955
k kim duše pribižu da jih očistite.
Pristoji se, vite, popovstvu vašemu,
da sartca kripite vi puku našemu.
Pomenak čine mu od naših starijih;
jer Bog u ničemu zato nevolji
jih. 960
Da tim iskusi jih je li njih život prav
i je li vera u njih i s ufan'jem ljubav.
Abram u trudih stav i u skarbost mnogu*,
kripak bi kako lav u služen'je Bogu.
Pečali nalogu Isak, Jakob
nosit 965
skazaše da mogu, a Bogu ne zgrišit.
Mojses tokoj čini t', i svaki ushaja,
ki hti zlo pritarpit, da Bogu ugaja.
A puk, ki ne haja, ner Boga da skusi,
saržba ga pohaja i smart ga
pokusi. 970
Zato da ne strusi nami pomarmnjan'je,
činte, ner da skljusi nisko ponižan'je.
Govore: Karan'je Božje to jest manje,
ner naše zgrišan'je i naše poganje.
Bog nas bi(j)e hlanje nere
dosto(j)imo. 975
Sarčno na nas zvanje da ga se bo(j)imo,
da grih ostavimo, da bolji bivamo,
a ne da zgubimo ča na svit imamo."
Pošadši k njoj tamo i Ozi(j)a sliša
tuj rič, ka ne samo da veće njim
miša. 980
Ništar manje niša visoko hvalu nje,
ka ničće ne sgriša ča biše istine se.
Zajedno s popi ste, riše*: "Sve su prave,
Judita, riči te ke s' rekla sad. Zdrave
da budu daržave i mi, moli za
nas: 985
svetošći tve slave znane su po svit vas."
Ona reče: "Danas ča sam rekla godi,
kako zna svaki nas od Boga da shodi.
Tako po sej škodi hoćete vidit stvar,
ku misal ma svodi, da ni ner Božji
dar. 990
Sada imite var višnjega moliti*
da ruku mu prostar, rači to stvoriti.
Ostavte hotiti znati misal moju,
na vratoh siditi hoćete noć ovu.
A kada ja pojdu vanka s Abrom
mojom, 995
dokla opet dojdu, svi vi z družbom svojom
molte svetom molbom za nas otca Boga
s umiljenom pojom i s skrušen'ja mnoga."
"Poj i Bog zla toga po te oslobodi
jur puka ovoga!" Ozi(j)a tako di*: 1000
"Z bogom poj i hodi i kuda godir greš,
vazdi te pohodi, vazdi slavom ureš.
I pri nere umreš, on čin da dila, ko
godir stvorit napreš, glas dvignut visoko
i prostart široko po svitu da bude
znan." 1005
Govoriv to toko, s popovi pojde van,
Misleći duboko, ostaviv nju na stan.
