Dike ter hvaljen'ja presvetoj Juditi,
smina nje stvore(n)'ja hoću govoriti;
zato ću moliti, Bože, tvoju svitlost,
ne hti(j) mi kratiti u tom punu milost.
Ti s' on ki da kripost svakomu dilu
nje 5
i nje kipu lipost s počten'jem čistinje
ti poni sad mene tako jur napravi,
jazik da pomene ča misal pripravi.
Udahni duh pravi u mni ljubav tvoja,
da sobo(m) ne travi veće pamet
moja, 10
bludeći ozoja z družbo(m) starih poet*,
boge čtova koja, kimi svit biše spet.
Da ti s' nadasve svet, istinni Bože moj,
ti daješ slatko pet, vernim si ti pokoj,
a ne skup trikrat troj* divička
okola, 15
pridavši još u broj s kitarom Apola.
Uzdvigni odzdola glas moj k nebu gori
gdi tvoga pristola čtuju svetih zbori,
da der u tvem dvori bude ti uslišan,
dokol izgovori od Judite
pisan. 20
Grad veli Egbatan sazida i sredi
kralj hvale pohvata(n), Arfaksat od Medi;
pokol jur pogledi, da vlada narodom,
preza svoje zledi kih podbi pod sobom.
Mnjaše da ni robom, ni moćju od
ljudi, 25
ni plemenitim rodo(m) na svit mu para ni;
da pozna po sebi, jer slava človika*
najveća, ka se di, ne tarpi dovika.
Da kakono rika barzo mimohodi,
tako svaka dika s vrimeno(m)
odhodi. 30
I ki se uzvodi u višu oholast,
teže mu se zgodi kad pade u propast.
Ki poni toku vlast i silu imiše,
zgubi svoj glas i čast kada ga razbiše.
I ki ga dobiše, jure
potomtoga, 35
jer se oholiše, izgubiše mnoga.
Pored da je boga, Nabukodonosor
mnjaše se dilj toga - nimaše bo razbor.
Jer skupiv mnogi zbor i polag Eufrata
razvivši svoj šator, pobi
Arfaksata. 40
S vesel'jem u vrata ninivska ulize
goneći na jata sužnje u želize.
Malo jih ubiže, mnogo jih zagubi,
napuni sve hiže blaga ko urubi.
Viteze poljubi, svakoga
darova, 45
od koga nahoj bi, hrabro da se arva.
Paka barune zva, ter sede meu njimi,
otvoriv usta sva, govori* prid svimi:
"Ja vami hrabrimi sve sebi podložih
ča godir očimi mo(j)ima obazrih.
50
Slavan se učinih ter čtovan visoko,
i glas dili mo(j)ih prostri se široko.
Sada jure, poko nitkore ne sto(j)i
u zemaljski oko ki me se ne bo(j)i.
Poslat ću da ko(j)i s nami mejaš ima,
55
zapovidi moji podložan prijima."
Ugodno bi svima, svi ga pohvališe,
razum, moć s ričima do neba uzniše;
posle odpraviše ki naglo hodeći
mejaše objizdiše, gradove
proseći. 60
Zapovid noseći Nabukdonosora,
gospotstvo hoteći vekšega prostora.
Ni gradi, ni hora, ne pokloniše se,
i s tim, kad bi zora, k kralju vratiše se.
On tomu čude se, pomuča nikoko,
65
a paka sarde se, ja pritit žestoko.
Govoreći tako: da će svih zgubiti
ki ne htiše, kako on reče, učiniti.
I priča vapiti: "Poznati ćeš ča sam -
toj će harlo biti - Karmele i
Libam, 70
Cedar, pridavši k vam Damask s Cilici(j)om,
i svu riku Jordari sa svom Galilejom.
Jošće s Samari(j)om jerosolimski stan
i s Etiopi(j)om dobro će biti znan.
Ča more doma i van oblast i jakost
ma, 75
i koli sam silan s mojom daržavom ja."
Zatim nimalo sta, priseže pristol'jem
ko se sve zlatom sja ter dragim kamen'jem
i svakim zlamen'jem kraljevske razblude,
da to s ispunjen'jem skoro, skoro
bude. 80
O koliko blude ki kažu došasna,
brez razbora sude kakono iza sna;
človik bo to ne zna ako ne očituje
njemu ki svaka zna i svud gospoduje.
Kralj tako jiduje - sunce svitla
lica, 85
na zapad minuje, za more skri nica*;
noć jure podtica da narod, živine,
človik, zvir i ptica, pustiv teg, počine.
Sam ov do istine, pripun rogobore,
ležeć na perine, usnuti ne
more. 90
Ojme, moj nebore! Gospodstvo ča t' prudi?
Ne bdi sad nitkore; tebe misal trudi.
Kakono kad bludi sobom simo-tamo,
bisan pas meu ljudi, pojti ne umi kamo*,
ner se varti samo ter ujisti
preži, 95
onamo, ovamo, ciri se i reži.
Tako t' ov, ki leži, misleći, sasvima
ništare ne teži, a pokoja nima;
glavom svuda kima i sobom privraća,
posažmi očima, da san se
odvraća. 100
Jere se navraća pečal ka ga karti,
ter skupost pribaća sve hteći odarti*:
sve joj daj požarti ča želi od svita,
li neće do smarti nigdare bit sita.
Još iz dna izvita ne biše sva zora*, 105
ni rosa sa cvita opala, da gora
biljaše jur zgora visoko varhami,
a struja od mora mišaše iskrami.
Jure noć s tminami doli pošla biše,
da još dan s zrakami uzišal ne
biše, 110
kada se skupiše vićnici u komori,
jer jih kralj zoviše, kim tako govori*:
"U svem mo(j)em dvori sluge najverniji,
i va svakom zbori u svem razumniji,
i meni miliji! Znajte da misal
ma 115
vele me grize i ji dokla ne vidim ja
da svaka mista, ka na svit gospoduju,
podložna budu i da svi mene uščtuju.
Zato odlučuju sa svimi imit rat
ki se ne obituju poda mnom da će
stat. 120
A parvo ću obujat daržave od onih
ki se ne htiše dat kakono ja hotih,
nere rugo i smih u takovoj stvari
činiše od mojih oni poklisari."
Slišavši to stari vitezi
uistinu, 125
kako kim se mari vuhlit gospodinu,
svaki svu kapinu sa glave snimiše
ter pad na kolinu, dvorno zahvališe:
"Hvala tebi", riše, "kraljeva svitlosti*,
da smo od najviše pri tebi
milosti: 130
a tvojoj jakosti jur se pristoji svom
prez svake pakosti obladati zemljom.
Jer ki toko sobom grad more tvard biti,
ki ti s tvojom vojskom nećeš razoriti?
Tko li će se mniti silan
zadovolje, 135
ki će s tobom smiti arvat se na polje?
Sada tvoje volje stvoriti odluku,
kako ti znaš bolje, u tvoju je ruku;
drago će bit puku, vesel će bit rusag,
kad tebe uzvuku na svega svita
sag. 140
Zatim će te tvoj trag vazda blagoslovit.
da rodivši se nag, tobom oblada svit.
A glas će tvoj živit, svuda slavan hode,
dokol budu svitit zvizde, teći vode.
Tom hvalom uzhode, kralj veće
uzbuja, 145
kako kad se svode vali gdi (j)e struja.
Ter hlepeć na tuja lovišća vrić mriže,
kako ljuta guja gori glavu dviže.
"Ki sto(j)ite niže, moga slugu verna",
sad reče, "najbarže zovite
Oloferna!" 150
Kad dojde: "Biserna kruna mi s'", reče*,
"bil,
strila zlatoperna, kud si godi hodil.
Hrabro si se nosil u sve boje tvoje,
tiral si, jal, ubil protivnike moje.
A sada ovo je stvar ku ti ja
velim: 155
skup ljudi, tokoje sve ča je tribi njim.
Obrativ putem tim, ka zapadu poji,
grade ter župe prim i čin da su moji.
Da me se svak boji, svaki da me čtuje,
kako se dostoji, gdi godi me
čuje." 160
On o tom duguje po kraljevskoj župi,
hoteć da vojskuje, junake sakupi.
Kad zbroji zastupi, piših jih biše tad,
s kimi se uputi, sto dvadeset hil'jad*.
Mladi bihu, prez brad, jakosti
najbolje, 165
arvati svaki grad pripravni dovolje,
ali se na polje biti, protežući
lukove bivolje, mačima sikući.
Još kino sidući na konjih vojuju,
dvanadest tisući biše jih po
broju; 170
ustežući voju, jedino jižjahu,
prip(r)avni ka boju; konji jim aržahu.
Bistro se metahu, igraje nogami,
nozdarvi harkahu, mašući glavami.
A oni strilami bihu
opasani 175
ter britci sabljami po sviti pisani.
Gredihu šarani, kako premaliti
široke taržani gdi su svaki cviti.
Na glavi priviti plavi tere beli
i perja naditi stojahu
faćeli. 180
Šćitke obeseli, kopja uzvartahu;
svi bihu veseli, talambas tučahu;
niki privartahu garlom začinjući,
niki popi(j)ahu kundir naginjući.
Prid njimi jizdući vojvode s
tumbatom, 185
na njih se obzirući uzmitahu batom.
Oružjem ter zlatom svaki se svitljaše,
pera jim za vratom vitar zavi(j)aše.
Prid svakim jahaše oprovda u krunicu,
pod krunom imaše na uho
barnjicu; 190
zlat šćit i sulicu njegovu noseći,
na njoj korugvicu, bedeva vodeći.
Tako ti hodeći varvljahu šerezi,
okolo jizdeći asirski hercezi,
bani tere knezi visoka
plemena, 195
sluge ter vitezi počtena imena.
Svega naparćena tuj kola škripahu,
tuj noseć brimena kamil'je stupahu.
Tuj voli kasahu, tuj bravi potiču,
pastiri zvizdahu za njimi i
viču. 200
Ni šibi, ni biču ne daju pokoja,
goneći optiču, biše t' jim do znoja;
mnoga bo ozoja ondi bihu tada,
kim ne biše broja, kola tere stada.
Za svom vojskom zada grediše Oloferne*, 205
ki svimi oblada s junake nesmerne.
Svi sluge preverne okol njega bihu,
luk, strile operne u ruci jimihu.
A druzi gredi(h)u mašući praćami,
kamen'je berihu u krilo
rukami; 210
druzi šćipačami bihu se zavargli,
a druzi sabljami ke bihu potargli.
Suknje bihu svargli, župe pripasali;
rukavce uzvargli, bičve podpasali;
barže t' bi ticali skačući
dubravom, 215
ner kad bi bigali jelini prid lavom.
Njih ti z bedar stranom kolesa šćićahu,
ka grede ravninom konji potezahu;
sprid i zad jahahu vitezi železni,
kopja jim se sjahu i meči
bodežni. 220
Jaki da utežni pod njimi pastusi,
pojt u boj užežni veće ner u gusi.
Uza nje konjusi sve piši potiču,
ter od cvitja busi za klobuk zatiču.
Nici prid potiču, a nici skut
prime 225
uz konj se pomiču, daržeć se za strime.
A tuj ti meu svime, po sridi okola,
ki biše nad svime, sijaše na kola,
Ka zgora i zdola sva bihu gvozdena,
a s varha do pola po gvozdu
zlaćena. 230
Kon njega usajena horugva ćuhtaše
bila ter čerljena, zdaleč se vijaše.
A on ti si(j)aše oholo, visoko,
a sam pogledaše po vojsku široko;
karvavo mu oko, čarljen biše obraz*, 235
brada jur nikoko prosida, debel haz.
Poćaše se i u mraz, toko biše pritil,
vas obal kako praz ki još ni strižen bil.
A biše se povil svionim skenderom
i gojtane pustil, kićene
biserom. 240
Šapka staše s perom na glavi, doli pak
na bedrih sa srebrom sablja tere bičak.
Gledaše ti ga svak; lipo ga odivaše
dolama, ke utak zlatom prosivaše.
Oko njega staše dvakrat treti vezir*, 245
meu njimi subaše, na svakomu pancir.
Stahu kakono mir ki šćiti kastila,
da u nj ne skoči zvir, ni protivna sila.
Toj kolo pritila živina vuciše,
uz ku druga čila naizmin
grediše. 250
Taj ti črida biše od jakih bivoli,
vranih konji liše ter čarljenih voli.
Zaduka za koli gredihu farizi*,
a na njih do toli pokrovci grimizi.
Uzde zlati frizi, zlaćena
žvaoca, 255
pisana po brizi zlatom sedaoca.
Od zlata staoca sa strimi zlaćeni,
od hitra tkaoca popruzi šareni.
A konji mašćeni po rep i po grivi,
samo tud čarljeni, inuda svi
sivi. 260
Ne bihu predljivi, da bistra pogleda,
ne bihu sklitivi, da glumna ujeda.
Motahu t' (se) vreda skakćući nogami,
plešući poreda, zavarg se glavami.
Plaho ti bedrami pojdihu
svartaje, 265
razmašuć parsami, stegna podžimaje.
Svim se pojimaje, rekal bi lećahu,
tla ne doticaje, tako se dvizahu.
A na njih si(j)ahu lovci ter ptičari,
na ruci jim stahu sokoli
mitari. 270
Harti ter ogari za njimi tičući,
kakono vahtari laptahu sačući.
Prid kolom bi(j)ući bubnjahu nakari,
trumbite trubljući svirahu pifari.
A niki u citari zvoneći
pojaše, 275
kralji ter cesari hrabrost počitaše.
Tuj se razligaše sve polje z gorami,
rekal bi se oraše nebo sa zvizdami.
S tacimi bukami levite dojdoše*,
kadno miri sami hjerički
padoše. 280
Tacih uzpregnuše kon Sinajske gore*,
kojino pojdoše Boga čut govore.
Kad nitkor ne more prez straha čekati,
grom s trubljom sa gore kad priča praskati.
Da tko spovidati sva more
čudesa? 285
Od konjske bahati zemlja se potresa.
Ništar ne pores(t)a, ni trava ni žito,
kuda vojska plesa, po sve ono lito.
Tad lačan korito prasac ostavljaše,
zvire strahlivito bigat ne
umi(j)aše. 290
Na zemlji padaše ptica sa visine*,
kad zavapi(j)aše vojska iz dubine.
Od praha magline dvizahu se gori,
kakono oblačine kad marče po gori.
Seli tere dvori, poljem kada
gode, 295
u dne al u zori, paljihu se hode.
Nestaniše t' vode gdino postojahu,
zato vred na brode prid se popeljahu.
A kad se brojahu, sklopiv moste nike,
deset dan zbrojahu brodeć se prik
rike. 300
Tej sile tolike puni bihu luzi,
kakono njive ke pokriliše pruzi*.
Kad egipski muži s kraljem ki biše kriv,
ostaše u tuzi, osmi bič oćutiv.
Tko je toliko smiv ki bi jih
dočekal? 305
Al nadaleč vidiv da se ne bi pripal?
Mnju, ti bi uzdarhtal despot, car i sultan,
tere bi pleća dal, meč ne podarvši van.
Nit bi se oziral bižeći noć i dan.
