20 August Šenoa - Zlatarovo zlato
XX.
Na Tominje 1579. sazva ban gospodu hrvatsku u Zagreb u državni zbor. Sazva i vojsku svoju da je pregleda, pa da će krenuti na Turke da popravi što je ludo pokvario bio. Zagrepčane to dakako nije nimalo veselilo, jer su znali da su gospoda na njih kivna i da može stoga zla biti, osobito otkad je Ivan Jakopović smjelom riječi na požunskom saboru otkrio bio nečuveno nasilje neke gospode. Zato su gledali svom silom da kraljevski sud rekne svoju proti Stjepku Gregorijancu, i tu im bijaše od velike pomoći knez Đuro Zrinjski, kraljevski tavernik, koji se inače slabo miješao u raspre hrvatske gospode i koji je sa svoga velikoga junaštva više pažen nego ljubljen bio kod kraljevskoga dvora. Đuro znao je parnicu potjerati te je gledao oštro da sud ne pođe s pravoga puta. I bilo je vrijeme. Gospodin Stjepko junakovao je proti Turcima kao lav, te je htio tim junaštvom pokriti sve grijehe što je kod kuće počinio bio. Sin mu Niko oženio se i živio je van očeva doma sa svojom mladom ženom. Budući tako stari Stjepko sam i kivan na svoga sina Pavla, zadubio se je u svoju mrku neveselu dušu, te se je rado latio svake zgode da mu na krvavu bojištu odlane, da svoj tajni bijes utopi u turskoj krvi. Ungnadu bijaše to junakovanje vrlo drago, jer mu je Stjepko bio - desna ruka. Stoga je slabo mario za tužbe građana zagrebačkih te je svakom zgodom i pred kraljem i pred saborom branio podbana svoga. A Stjepko, ne mareći za vratolomnu parnicu u Požunu, griješio je na taj račun što je mogao. Zagrepčani nisu već smjeli k savskomu brodu, jer bi ih ondje Gregorijančevi sluge nemilo dočekali i oplijenili. I na zagorskoj cesti vrebahu podbanovi ljudi na zagrebačke trgovce te bi im oteli svu robu. Gradski kmetovi u Gračanima naricali su i uzdisali, jer im je podban dao oteti u gradskoj šumi volove, krave, krmke i koze. Da, i časni kaptol zagrebački, taj ljuti neprijatelj slobodnih građana, mirno je gledao kako Gregorijančevi sluge na kaptolskom zemljištu zlostavljaju gradske službenike, kako je podban nemilo harao vinograde građana u Bukovcu.
»Mirujte, braćo«, znao bi tješiti mudri Jakopović uzbuđene građane, »mirujte, ide vrijeme, nosi breme. Kad bude mjera puna, ljuto ćemo mi silniku nazdraviti gorku zdravicu!«
Nedjelju dana prije Tominja podvečer dojuriše u grad velika kola sa četom konjanika. Na trgu Sv. Marka stadoše kola.
»Gdje je sudac?«, otresnu se mrk konjanik na jadnoga Garuca, koji je mirno stajao pred varoškom kućom kao da broji pahuljice snijega štono se lagano spuštahu s mutnoga neba. Jadnik prepa se nemilo.
»Su-u-u-dac? To jest gospodin varoški sudac?«, zapenta Garuc.
»Ta da, luda glavo!«, odvrati mu mrkonja oštro. »Šta gutaš riječi, beno? Je l' ti se zadjeo žganac u grlu?«
»Ni - nije, milosti vaša!«, zadrhta Garuc. »Sudac, to jest gospodin varoški sudac jest tu - tu - gore u varoškoj kući - i slaže račune.«
»A ti, drveni sveče, poteci što ti noge dadu, pa reci tvome sucu nek pusti račune, jer da su došle u Zagreb njihove milosti gospodin ban i gospa banica. Pa nek se sudac brzo poskrbi za stan, za peć, jesi li čuo, mutljače?«, završi desetaš banskih konjanika.
»Je-sam! Bit ćete služeni!«, odvrati Garuc pokloniv se duboko i poleti uz stube u sučevu sobu da sve kako valja dojavi. Dok se sve to zbivalo, gledao povorku banovaca kukavac momak, kutreći pod svodom varoške kuće. Bijaše to Jerko. Ludo je buljio u konjike i kola, te bi kadšto kroz lud smijeh kimnuo gradskim stražarima kojima je njemak vrlo poznat bio.
Zamalo izađe pred vrata Jakopović. Pristupi kolima i skinuv kapu reče:
»Da ste dobro došli, velemožni gospodine bane, da ste nam zdravo, uzvišena banice, u ovom gradu. Eto već zapovijedih notaru Verniću, da vaše gospodstvo povede u stan općinski i da sve pripravi na službu vaših velemožnosti.«
»Bene, bene«, odvrati mrko Ungnad iz kola, »dajte brzo, gospodine suče! Dobro je! Ali samo da bude brzo, jer vidite gospoja banica sva dršće od te proklete zime. Nota bene! Ne zaboravite peći i večere!«
»Za sve se pobrinuh, gospodine bane!«, odvrati sudac. »Garuče, poteci pa da naložiš peći. A sada klanjam se vašoj velemožnosti i želim gospodstvu vašemu i uzvišenoj gospi banici laku noć!«
»Laku noć, dragi suče! Laku noć«, odvrati ban, »odnio ga đavo!«, zamrmlja potiho.
Kako nisu banovi u ono doba imali svoj stalni dvor u Zagrebu, već su prebivali van varoša u svojim tvrdim gradovima morali su Zagrepčani pošto-poto pribaviti banu stan kad bi došao u Zagreb. Gospodin notar Vernić povede dakle bana u zidanu kuću koja je za banovo noćište određena bila nedaleko od varoške kuće. Ungnad i Klara nastaniše se tu, i notar se pobrinu da i gospodin Melkior Tompa ima gdje prenoćiti. Da se pako gospa banica sred te ljute zime malko ugrije, natovari Garuc breme drva na jadna svoja leđa da ih iz varoške kuće ponese u banov stan. Videći Jerko kako se jadni bubnjar savija pod teškim bremenom, skoči, uhvati Garuca za rukav i nakrca polovicu drva na svoja leđa da bude jadniku lakše. I pođoše obojica da ugriju noćište baničino.
Zlovoljno šetala banica amo tamo po prostranoj sobi, obijeljenoj vapnom. Kad je ogromna ilova peć stala živo grijati, baci sa sebe suknenu kabanicu i šetala je dalje brzim korakom. Lijepo joj čelo bijaše mrko, grudi joj se nemirno nadimahu. Ban sjeđaše za stolom te je premetao razne listine. Ujedanput dignu Ungnad oko i stade motriti zlovoljnu ženu.
»A šta je tebi, gospo moja?«, zapita Klaru, »šta si tako nevesela?«
»Ništa«, odvrati banica.
»Ta reci šta te boli?«
»Šta me boli? A hoće li moj Kristofor za to imati lijeka?«
»Kako ne bih. Nisam li ban?«
»Hvala na takvoj baniji. Tu ćemo dakle božićevati, u toj pustoj spilji. Hvala lijepa na toj ljepoti i udobnosti što vam Zagrepčani pripraviše. Je li to stan za bana? Ta fratri imaju ljepše dvorove.«
»To je doduše istina.«
»Lijepi ljudi, ti Zagrepčani.«
»Crne kukavice, gospo moja.«
»Da, crne kukavice i više. Zar se tako dočekuje ban i banica?«
»Istina, to je kukavština.«
»I taj oholi sudac! Jeste l' ga vidjeli? Mjesto da nas on glavom dvori, eto šalje svoje ljude. Ja - ja mrzim toga Jakopovića.«
»Mrzim ga i ja.«
»A znaš li da je sve to prkos upravo proti meni? Znaš li?«
»Kako to?«
»Bane - gospodine - Krsto, ljubiš li me? Reci pravo, ljubiš li me?«, produlji Klara blagim glasom i ovinu bijelu ruku oko banove šije.
»Ti pitaš da l' te ljubim?«, odvrati ban napol u čudu, napol razigran.
»I rad mene ćeš sve učiniti što god poželim?«
»Sve!«
»I nećeš ispitivati, nego po mojoj volji raditi?«
»Hoću.«
»Dobro. Osveti me!«
»Tebe? A komu? A zašto?«
»Zagrepčanima.« Završi Klara i zamamljivo gledajući bana spusti se na stolicu kraj njega. »Odavna kipi u mome srcu gnjev proti tim kukavicama. Imala sam pravdu sa samoborskim mještanima. Uskraćivali mi daću. Ja da na njih udarim silom, ali se oni opriješe i bijesni ubiše moga kastelana. Htjedoh da zlotvore kaznim, a dva najljuća Samoborca uskočiše u Zagreb. Poručih magistratu da mi izdadu samoborske zločince; ali oni da ne, jer građanin da mora braniti građanina. Osobito se je tomu opirao stari zlatar Krupić. 'Ne dajmo jadne svoje braće', reče 'gospa Grubarova je ljuta vučica. Ona bi ih zaklala u svom vražjem gnijezdu. Ne dajmo ih.' I još mi poručiše da ne trošim toliko nevine krvi, jer prala se krvlju kako mu drago, okupala se ja u krvi, da ipak kao čista djevica iz te kupelji izaći neću - da ću ostati Grubareva.«
»To ti poručiše ti skotovi? To?«, skoči ban gnjevan. »Nu čekaj, Klaro moja, ja ću tu kramarski gamad poštenja naučiti. Sablje mi, hoću.«
»Oj, gospodaru moj!«, nastavi banica kroz plač, »to me je dirnulo u srce kao da me je ujela ljutica. A što više! Od onoga dana digoše Samoborci na mene svoj zlopaki jezik. Složili meni na ruglo popijevke i rime i pjevali ih zajedno sa Zagrepčanima po sajmovima. - Čuješ li, meni na ruglo.«
»Bene, bene!«, odvrati Ungnad, »ja ću tim huljama pjevati kao što mačak pjeva miševima! - Miruj, draga Klaro, miruj! Znat će Zagrepčani što je Ungnad ban!«
»A nemaš li pravo da ih kazniš, te zlopake kukavice, ne imaš li povoda da ti i nisu ženu uvrijedili«, nastavi življe banica. »Ta oni neće priznati tvoga suda, neće priznati tebe, glavu zemlje, već se nadimlju i boljima cijene nego ostali plemići kraljevine.«
»Da, da!«, potvrdi Ungnad sučući riđe brkove, »pravo govoriš, banice!«
»Kristofore!«, zamoli Klara, »ako je istina da me ljubiš od zbilje, Kristofore, pokaži to sada, osveti me sada, šibaj tu gamad otrovnim zmijama tvoje jarosti, jer tako mi Isusa i Marije, dok ne ovršiš što rekoh, neću dati da me se dodirneš!«
»Ho, ho! Ne žesti se, moja Klarice, ne žesti se«, nasmija se gospodin Kristofor, »ta bog te vidio, hoću sve što poželiš, i više ću učiniti. Baš je dobro da će mi doći vojska, ja ću svoje momke pod silu nastaniti kod Zagrepčana, neka moji dobri ljudi jedu i piju kao skakavci na punom klasu dok ne očiste sve zagrebačke kuhinje i pivnice; sve, sve im budi na čast mojim momcima i zagrebačke staje, i sijeno, i blago - i žene!«
»Ha! tako valja!«, osovi se Klara, i okom joj munu plamen, »sada vidim da me ljubiš, gospodine moj!«, i zagrli žena bana strastveno, bijesno.
*
Drugi dan počela dolaziti banova vojska u Zagreb. Od bubnjeva i trubalja orio se grad. Najprije hrvatski plavetni konjanici sa dugim kopljem; zatim konjanički banderij druge hrvatske gospode; nadalje žuti kranjski pješaci najmljenici, dvije jake čete vlaških haramija, krajiški bombardiri, štajerski oklopnici i jedna zastava španjolskih draguna sa dugim mačevima. Vojska nije išla po običaju u kakvo taborište blizu grada, već četa za četom uđe u grad te se nastani pod silu kod građana. Blijed od ljutine dođe gradski sudac u banov dvor.
»Šta je, moj dobri suče?«, nasmija se ban porugljivo sjedeći za vrčem vina.
»Šta, velemožni gospodine, pitate?«, odvrati sudac teškom mukom sprežući svoj gnjev. »Oprostite mi, vaše gospodstvo, ali čudim se tomu pitanju. Dosada bio je vazda običaj da banska vojska stanuje pod šatorima, ali evo ide četa za četom u grad, vojnici silom provale u kuće, razlupaju vrata, nastane se proti zakonu kod mirnih građana i zahtijevaju da im se dade jelo i pilo. A otkud? Ne znade li vaše gospodstvo da je bila zla godina, da ne ima u gradu žitka, da se je bojati gladi.«
»Gladi? Ha! Ha! Ha!«, odvrati ban, »vi mi tu pričate strašne stvari kojih bome vjerovati ne mogu. Glad - a vaša debela gospoda magistratska. Idite, vi zbijate šalu.«
»Govorim istinu, gospodine bane, tako mi živoga boga, mi smo ubogi, a vaši vojnici gladni su vuci. Ja ne znam čija je to zapovijed da se kukavnom gradu nameće taj teret, ali to znam da je to očita sila proti pravu i pravici.«
»Moja zapovijed je bila, suče«, udri ban šakom u stol, »moja zapovijed, čuste li?«
»Ali ta zapovijed ne valja, velemožni gospodine!«
»Ja sam vaš gost, moji vojnici su mi djeca, ergo morate i njih hraniti. Punctum. Ako li vaša gospoda građani samo pisnu, pokazat ću im tko je Ungnad, pa ako vam nije pravo, a vi idite u Požun tužiti me. Zbogom!«
»I hoću, bog mi je svjedok«, odvrati sudac i ode.
Dok se ban i sudac tako živo prepirahu, čevrljala u drugom kraju kuće Klara sa gospodinom de Lernon.
»Žene da su sebične«, nasmija se banica izvinuv ruku iz desnice udvornoga markeza. »Ne, ne, markeže! Upravo žene žrtvuju muževima najviše.«
»Radi sebičnosti, uzvišena gospo!«, odvrati markez.
»Govorimo iskreno. Vi hoćete da kažete da ste Klaru Ungnadovu predobili, jer je Klara htjela vas predobiti, je l' te? To je donekle istina, jer gospodin Kristofor Ungnad - - ima mnogo državnih poslova. Je l' tako? Ali gospodin markez de Lernon ne obožava u toj pustinji jedine samo zvijezde. Klara Ungnadova mu je ljubovca, ali jesu i druge.«
»Uzvišena gospo!«, porumeni markez.
»Šutite, šutite,« odvrati banica, »ja znadem sve, gospodine Bernarde, sve. Imam i ja ljudi pouzdanih. Ali se ja ne ljutim. Ja sam žena samo napolak vaša; mogu li tražiti da vi budete samo moj? Vidite da nisam sebična. Prosto vam bilo tražiti meda po drugom cvijeću, Bernarde, znam da muška krv nije stalna.«
»Klaro!«
»Šutite! Slušajte me! Ima u tom gradu prelijepa djevojka, Dora, kći zlatara Krupića. Ja mrzim tu djevojku, ja joj želim zlo. Ne pitajte zašto. I kako rekoh nisam sebična. Moj sluga Čokolin može vam kazati da je Dora prelijepa, a ja ću vas ljubiti većma ako vi budete ljubili Doru.«
»Klaro!«
»Ništa više. Ja ću vas mrziti, Bernarde, ako je ne budete ljubili. Zbogom!«
I rasta se markez s banicom.
Silazeći sa stuba promišljao je pukovnik o smislu Klarinih riječi. Pod vratima desilo se više banovih slugu zbijajući puste šale sa gluhonijemim jadnikom - Jerkom.
»Oj! Ču li me!«, okrenu se pukovnik jednomu od sluga, »znaš li gdje je kuća zlatara Krupića?«
»Kraj Kamenih vrata, milosti vaša!«
»A znaš li gdje bih naći mogao baničinog slugu Čokolina?«
Njemak se prenu kao da ga je zmija ujela.
»Čokolina je teško po danu naći, milosti vaša«, odvrati sluga, »taj vam je kao sova, ne pokazuje se svijetu, već samo noću obilazi. Ali da, on prebiva u kući g. pjeneznika Konjskoga, ondje spava po danu.«
»Dobro!«, odvrati pukovnik i krenu prema Kamenim vratima. Za njim otisnu se Jerko.
Pukovnik stupi u štacun zlatarov.
»Dobar dan, milostivi gospodine!«, pozdravi ga Krupić za nakovalom.
»Dobar dan, majstore!«, natucao pukovnik. »Eto majstore, treba mi srebrnih mamuza, ded načinite mi ih.«
»Na službu, milosti vaša!«, odvrati zlatar, »imam ih gotovih. Doro, Doro!«
Zamalo pojavi se Dora.
»Što zapovijedate, mili oče!«, zapita djevojka.
»Krasna je!«, mišljaše pukovnik, »pravo reče Klara.«
»Donesi iz komore srebrnih ostruga za milostivoga gospodina.«
»Hoću, dragi oče!«
U ovaj par otvoriše se vrata, i jadni njemak Jerko pruži svoj šešir moleći bez riječi za milostinju, ali potajno motreći pukovnika. Dora se povrati, a pukovnik stade prebirati robu i gledati zlatarovicu.
»Daj, Doro, dinar jadnomu Jerku!«, reče starac djevojci.
I mlada posegnu u svoju torbicu i baci njemaku smiješeći se novčić u šešir, a njemak zahvali se klimajući glavom i gledajući Doru sjajnim okom svojim kao sveticu kakvu.
»Pravo reče Klara,« šapnu pukovnik, »neka bude njezina volja. Sada k Čokolinu.«